Dijabetes 2

Kada kažemo prosti šećeri mislimo na jedinjenja jednostavne hemijske strukture, kao što su fruktoza iz voća, laktoza iz mleka ili saharoza, poznata kao beli šećer. Pod složenim šećerima podrazumevamo skrob iz povrća. Ipak, bez obzira na to koju vrstu šećera unesemo nakon varenja i preuzimanja u crevima u krvi se pojavljuje samo jedan oblik šećera (99%) - to je glukoza. Ako je ishod svakog unosa ugljenih hidrata isti, postavlja se pitanje - zašto je bolje jesti krompir nego čokoladu?

Razlog je taj što će čokolada uticati na to da glukoza u krvi poraste brže i više nego krompir. Ove nagle varijacije šećera u krvi opterećuju krvne sudove i pankreas koji lučenjem insulina reguliše nivo šećera u krvi. Ako unosimo složene šećere, koji potiču iz povrća, oni će se duže variti i oslobađaće se lagano u krv, tako da će koncentracija glukoze u krvi manje varirati, a pankreas i krvni sudovi biti manje opterećeni. Po istoj logici, osobe koje čitav život jedu jednom do dva puta dnevno obilne obroke takođe izazivaju velike oscilacije šećera u krvi i rizikuju da u kasnijoj dobi obole od dijabetesa tipa 2. S druge strane, oni koji su oboleli od dijabetesa i na vreme to otkriju, imaju dobre šanse da samo korekcijom ishrane i uvođenjem fizičke aktivnosti, bez lekova ostvare izlečenje. Prema tome, veći broj dobro raspoređenih obroka, koji sadrže manju količinu pravilno odabrane hrane omogućava da naše telo bez velikih oscilacija ima stalno dostupnu optimalnu koncentraciju glukoze.

Bez glukoze ne možemo da živimo i ljubav prema slatkom je prirodna stvar. Istraživanja koja su rađena na ljudima i životinjama pokazuju da u mozgu nekih pojedinaca pri unosu šećera dolazi do oslobađanja hormona euforije, koji izazivaju osećaj zadovoljstva i nagrade. Slične hemijske reakcije se dešavaju u mozgu narkomana nakon uzimanja opijata. Želja za slatkim se povećava tokom pojedinih stanja koja su povezana sa psihom, kao što su depresija i predmenstrualni sindrom. Ljubav prema slatkom se objašnjava promenama tokom ljudske evolucije.

Poznato je da svako dete voli slatko, ali zato skoro nijedno ne voli hranu koja je gorka ili kisela. Ova sklonost se zadržala u ljudskoj prirodi jer je time osigirano da će dete voleti majčino mleko i zrelo voće, a to je hrana puna vitamina i minerala i ovakav način ishrane je tokom istorije obezbeđivao opstanak vrste.

S  druge strane, pokvarena hrana je kisela, kiselo je i nezrelo voće. Gorak ukus je u prirodi najčešće vezan za otrovne plodove. Iz tih razloga većina ljudi slatko voli od rođenja a druge ukuse počinje da prihvata i voli tokom života. To takođe govori i o tome da je preferencija prema hrani naučena. Zato decu od početka treba učiti da jedu voće i povrće jer su to slatkiši koje je priroda namenila za ljude.  

SSS.